SIX SIGMA

UVOD:

6SIGMA je paket alata za unapređenje procesa, izvorno primenjivan u kompaniji Motorola. Proces se unapređuje identifikovanjem uzroka problema i smanjivanjem varijacija u proizvodnim i poslovnim procesima. Metodu praktikuju obučeni stručnjaci, koji dobijaju simbolična zvanja (narandžasti, zeleni, crni pojas itd.). Svaki projekat mora imati definisane korake i postavljene finasijske ciljeve. Ključna ideja je podići na izrazito visok nivo pouzdanosti pažljivo izabrane karakteristike izabranih proizvoda, dovodeći ih na nivo od six sigma u raspodeli rasipanja, što se svodi na 3,4 sporna na milion isporučenih komada, što je ideal kome se teži, a koji se praktično primenjuje kao načelna granica od 40-60 ppm (DPMO), odnosno spornih na milion isporučenih komada. Faze kroz koje projekti prolaze imaju skraćenisu DMAIC (Definiši, Meri, Analiziraj, Unapredi, Kontroliši). U okviru metode se koristi impresivan obim alata, od kojih su mnogi statistički. Potpuno paralelno u svetskoj praksi su prisutni i hvalospevi i vrlo ozbiljne kritike.

KOMENTAR METODE:

Sa malo slobode recimo da se praksom pokazalo kao korisno primenjivati ovu strogu metodologiju, koja je uključila jako brojne alate, gotovo sve alate kvaliteta auto industrije, ali i druge. Metoda je uključila emulirani naučni pristup, koja u kritičnim momentima izvlači mađioničarski štap, kojim jedne entitete pretvara u druge, baš one zgodne i upotrebljive, tako prevodimo problem iz operative u finansije, izlaze u ulaze itd. I konačno, ova pompezna metodologija za rešavanje problema maksimalno koristi slogan R. Mc Nammare: „Kada imaš problem, samelji ga brojevima“. Poslednjih godina se stapaju dve najsloženije metode, pa je sve prisutnija kao jedinstvena metoda: Lean Six Sigma.

DETALJI METODOLOGIJE:

Opšti slučaj angažovanja ove metodologije je DMAIC:

Define (definiši):

Krećemo od jasno definisane izjave o problemu, podržane definisanim opsegom problema, odmah se ide na kalkulisanje mogućih benefita od rešavanja problema, u čemu je jako važno koristiti CTQ, kao način prevođenja problema na finansijske pokazatelje, i u čemu se često koristi alat Min/Max (koji kalkuliše isplativost projekta, i može dovesti do njegove obustave). U okviru definisanja problema može jako koristiti ABC model ponašanja ljudi, ARMI model ponašanja uključenih, kao i CAP model prilikom usaglašavanja. U ovoj fazi formiramo tim projekta, čarter, milestone, mape procesa, i započinjemo sa tablom projekta, to je „storyboard“, koji će nam ubuduće govoriti o tome šta se i kako dešava u projektu.

Measure (meri): u ovoj fazi prikupljamo podatke, merenja, uz prvu fazu primene statistike. Tu su kontinuirani i diskretni podaci, uvodimo varijacije, VOC, VOP, histograme, distribucije, centralne tendencije i rasipanja, tehnike obrade rezultata (MiniTAB, Exel, itd.), obične i specijalne uzroke varijacija, Kontrolne karte, kalkulacije veličine uzorka, uvodimo posebno važnu Transfer funkciju (kojom opisujemo način na koji kritični ulazi procesa utiču na izlaz, naš projekat Y), u detekciji mogućih krajnjih uzroka uvodimo C&E dijagram, 5 Zašto, kombinaciju C&E dijagrama i 5 Zašto, kao i C&E matricu kao alate za lociranje krajnjeg uzroka, pri čemu je DCP jako važni Plan merenja, koji proističe iz svega navedenog, i na kraju, sa analizom mernih sistema (MSA), koja nam daje sliku poverenja koliko rezultatima možemo verovati.

Analize (analiziraj):

Ovde već pokrećemo težu statistiku, prvo za potrebe kalkulacije statističkih parametara populacije, obzirom da smo mahom upućeni na uzorkovanje naših procesa. Ovde se angažuje deskriptivna statistika, tako dolazimo do pokazatelja, Cpk, Ppk, Z, DPMO, DPU, itd. Potom se aktivira još teža statistika, kojom se, pre svega, bavimo ulaznim faktorima (pojedinačni X) koji utiču na naš izlaz procesa (projekat Y). Kako X-ovi mogu biti i diskretni i kontinuirani, a mogu se porediti sa nekim standardom, sa nekim drugim faktorom, ili više njih, tu je nužno angažovati brojne tehnike testiranja hipoteza, ne bi se došlo do što jasnijih i pouzdanijih pokazatelja ima li relacija između našeg izlaza i pojedinih ulaza, ili ne.

Improve (unapredi):

U optimalnom slučaju ovo dovodi do jasne, formulom iskazane veze, tipa Y=f(X1, X2, X3,…), veze između našeg izlaza i onih ulaza (multikolinearnost), koji su kritični za naš problem. Do što jasnijeg fokusiranja na krajnji uzrok nam pomažu da dođemo još i alati kao što su Afinity dijagram, PICK Karta, FMEA. U ovoj fazi još krećemo sa probama unapređenja, pod imenom pilot, koje se detaljno planiraju, izvode, itd.

Control (kontroliši):

Pilot i primena idu sa planom, a najbolji način praćenja su „scorecard“, Kontrolne karte (I-MR, XS, P, U, itd.), u postizanju održivog rešenja pomažu nam postojanje CP, Kontrolnog plana, kao i prevođenje unapređenja u tekuću praksu, primenom, između ostalog, SOP-a, itd. Projekat zatvaramo finalnim kalkulacijama, zatvaranjerm sa Sponzorom projekta, jako važnom proslavom postignutog itd.